Putujući kroz lavirint Katarinine poezije

U Biblioteci „Branko Miljković“ 11. marta 2019.g. održano je književno veče crnogorske pesnikinje Katarine Sarić

Pesme su iz zbirke Svejadno mi je i ostale dijagnoze socijale.

Slično (dugačkom i razuđenom) naslovu zbirke, ni Katarinine pesme nisu svedene i ne svode se na tek nekoliko razlomljenih stihova već su pre poeme. Dakle, pesme su razuđene, često na nekoliko stranica, čak i dugoga stiha… Pesnikinji je potreban prostor da se razmahne, da nam saopšti to što joj je na umu… To što joj je na duši...

Poezija Katarine Sarić nas povremeno vraća u ex-YU doba. Na primer, pesma Izvod iz matične knjige rođenih počinje sledećim stihom:

”Rodila sam se pod crvenom zvijezdom…” 

Dakle, u doba komunizma. Ali pesnikinja isto tako pamti i plavu zvezdu iz poezije Mike Antića.

Odvodi nas u ex-YU prostore… Kao na primer u pesmi HISTRIONKA :

 “Bacala je korpice od tijesta golubovima

ispred starog Mogrena…”

Ili: 

“Šepuri se u onom maminom lakovanom crvenom

mantilu iz Trsta…”

Jer smo i Trst (skoro) doživljavali kao deo naše domovine.

Zatim u  pesmi/poemi LUDA JERUSALIMSKA (str.27) – 

“jednom je čak pregazio voz 

(ne ovaj na pruzi Beograd-bar već pravcat i prav!)”

“Koračajući”, "hodajući" i  dalje kroz poeziju Katarine Sarić dolazimo i do pesme RAZBAŠTINJENA u kojoj pesnikinja ili njen alter-ego brane svoj izbor, i zašto je odlučila da krene neizvesnim, trnovitim putem umetnice, a ne da postane jedna od onih:

“pod opeglanom kragnom košulje 

zaglađenom ivicom suknje 

cipelama i tašni u istoj boji.”

U više pesama, kao i u već navedenoj RAZBAŠTINJENA srećemo se sa preispitivanjem odnosa kćerka-otac, kćerka-majka… Takva je i pesma TREČI TANGO: 

Moja ćerka svira na trgu u gradskoj muzici… 

 kaže pogrdno moj tata.

I pored generacijskog nerazumevanja ostaje taj prisan odnos – moja ćerka, moj tata… A ne, primer, konvencionalnije - otac.

To bi bio moj kratki uvod u razgranatu poeziju Katarine Sarić.

Kao što sam već rekao, njeni stihovi nisu ni meki, ni nežni… već su pre oštri poput ivice žileta na kojima se lako može poseći… Raskrvariti…

Ali ipak… Ipak kao u pesmi URAĐENA koja počinje grubo, očajnički:

 “Uradi me 

bilo čime…” 

završava se nežno: 

“da vidim boje zavičajne.”

Svet poseduje obe strane – i lepu i ružnu, i mi osećamo potrebu i za jednom a i za drugom stranom stvarnosti. Pa, eto tako i ja putujući kroz lavirint Katarinine poezije pronašao sam jedno malo svetlo na kraju tunela: njenu iskrenu, detinju žudnju za “bojama zavičajnim” zauvek urezanim u našim sećanjima.