Autor prikaza: Z. I.
Novi roman Mirka Škiljevića „I pre i posle“ jeste njegov treći objavljeni roman. Godine 2011. je objavio roman „Naredni dan će biti bolji“, a 2016. „Mogu to i ja“.
Pre nego što nešto više i detaljnije kažem o novom Škiljevićevom umetničkom delu hteo bih da napravim jedan mali uvod, da povučem neke paralele.
Dakle, kao neko je dugo prisutan u književnom svetu i kao neko ko, uglavnom, poslednjih godina do novih knjiga u svojoj biblioteci dolazim tako što ih razmenjujem sa kolegama piscima hteo bih da istaknem nešto drugačiji pristup Mirka Škiljevića književnoj građi kako od mene tako i od ostale moje književne sabraće.
Dok moje kolege pisci i ja za junake svojih književnih dela biramo intelektualce, nekoga ko se bavi više umnim nego fizičkim radom, Škiljević se odlučuje da junaci njegovog romana budu obični ljudi. Oni kojima nije bliska nikakva intelektualna, duhovna delatnost već je njihova preokupacija svakodnevni život, puko preživljavanje u ovom surovom svetu. Dakle, Škiljevićevi junaci nemaju velike i visoke ideale.
Sa jedne strane imamo porodicu – otac, majka i dvoje dece – a sa druge usamljenog mladog muškarca. Porodica je na razne načine okrnjena. Glava porodice, Jovan, je ratni vojni invalid. Čovek koji je izgubio i samopoštovanje a i poštovanje bliskih mu osoba. Pre svega, supruge Stanislave.
Interakcija porodice sa društvom, državom kojoj pripada jedva da se vidi, oseća. Državu kao da takvi i ne zanimaju. Ti, sa margine društva.
Možda pomalo neočekivan i filmičan kraj romana koji nam Škiljević nudi, neka vrsta hepienda, bar za porodicu Spasić (Jovana, Stanislavu i njihovo dvoje dece) na neki način bar ublažava gorki utisak koji imamo iz prvog dela romana.
Miris opasnosti koji sve vreme lebdi u vazduhu – da li će neko nekoga i ko će koga – ubiti, na sreću epilog romana ne ide u tom pravcu.
Idilična slika porodice Spasić u u seoskom ambijentu ne može a da na nas ne ostavi blagotvoran utisak.
Roman „I pre i posle“ se završava sa slikom šta je bilo sa trećim članom ljubavnog trougla, Stanislavinim mladim ljubavnikom Milanom.
Sudbina ni prema njemu neće biti do kraja surova. Poštedeće ga, bar delimično. Istina, ostaće neki ožiljci, bolest koju će da vuče do kraja života (HIV pozitivan).
I tu se spušta zavesa nad junacima ovog romana. Jedan, možda i najvažniji segment njihovih života je opisan i smešten „ad acta“.
Ostajemo mi, čitaoci, dotaknuti možda i izmenjeni pričom koju nam je Mirko Škiljević ispričao.
Ono što je bilo „pre“ i ono što će biti „posle“ možemo samo da naslutimo. Škiljević kao da nam sugeriše da u tom dopisivanju budemo dobronamerni, da ne sudimo prestrogo njegovim junacima jer i on im tako ne sudi. Sve je oprošteno: i ženino neverstvo i muževljevo zapuštanje porodice i odavanje alkoholizmu... I lakomislena prodaja kuće usamljenog muškarca, Milana, ljubavnika glavnog ženskog lika u romanu Snaislave Spasić. Porodična kuća se Milanu ponovo na kakav-takav način vraća u posed.
Tako da bih svoje predstavljanje Škiljevićeve knjige završio citirajući dve rečenice iz romana:
„Čovek ne može postojati, a da se baš nigde ne isprlja. Jedino je važno nikome ne naneti bol i patnju.“
Нема коментара:
Постави коментар