субота, 16. јул 2016.

Precioze znaju da budu smešne


precioze • 
U Francuskoj, u prvoj polovini XVII veka: dame koje su težile da profine društvo, a to su mislile postići preterivanjem u načinu odevanja, ponašanja i govora; otuda: precioza.

Pajaco:
- Nadam se da ćeš se sa mnom složiti da su za sada naša putovanja okončana, i da nas dvojica možemo da razmišljamo, pa da i  razgovaramo o bilo čemu, međutim nikako ne o novim putovanjima! Jer u ovim teškim, čak bih se usudio da kažem ruiniranim vremenima nije nimalo jednostavno uputiti se na putovanje. A upravo završeno Internet putovanje je bilo tek loša zamena za  avanturu koje stvarno putovanje pruža.
Isto tako imam utisak da su putovanja rezervisana za prave baje, lovandere, tajkune i biznismene, a nikako ne za one koji misle da je za tako nešto dovoljna samo dobra volja.

Neko:
- Složiću se sa tobom da si pronašao pravu, odgovarajuću reč nazivajuća ova vremena ruiniranim. Ona me opet vodi do jedne druge reči, a to je reč „kulise“. Jer kada su vremena ruinirana tada su nam kulise zaista neophodne.

Pajaco:
- Tako dolazimo do Potemkinovih sela koja su, kao što znamo, u dalekoj Rusiji, i u još daljem osamnaestom veku. Mada možemo isto tako da dođemo i do pozorišta jer se kulise upravo tamo koriste. Valjda ljudi zato i vole da posećuju pozorišta? Oni ne žele stvarni, surovi život već šarene i blještave kulise. Lažni sjaj i to u što većim količinama. Na kraju krajeva, i francuski kraljevi su ga voleli, a Molijer im je to pružao u obilatim količinama.

Neko:
- Na putovanja bi moglo da se gleda i kao na jedan vid bekstva od stvarnosti.

Pajaco:
-    Za mene to  nije bekstvo od stvarnosti već mogućnost da se još dublje, još potpunije uroni u stvarnost.

Neko:
-    Što bi se reklo, stvar je u tumačenju.

Pajaco:
-    Putovati znači ne biti statičan već upravo suprotno: da si sav i da si neprestano u pokretu.

Neko:
-    Ne, ne vraćamo se putovanjima! Sa njima je završeno! Tako da možemo o Potemkinovim selima, o pozorištima, francuskim kraljevima... O Molijeru...

Pajaco:
-    Od svega nabrojanog, pozorišta su mi najbliža mada u njih retko zalazim. Čak me je fejsbuk-prijatelj, inače glumac u jednom od beogradskih pozorišta, pozvao da posetim njegovu matičnu kuću. Repertoar je zanimljiv i razuđen. Ipak, oglušio sam se o njegov poziv. Kao da ne nalazim dovoljno vremena za tu instituciju kulture, a imam utisak da u meni i ne postoji interesovanje za nečim takvim. Odsedeti dva-tri sata na pozorišnoj predstavi: neka hvala! Radije bih tu avanturu propustio.

Neko:
-    Onda nam preostaje Molijer. Možda nam on posredno probudi želju da pogledamo neku pozorišnu predstavu?

Pajaco:
-    Čovek koji je doslovno umro na pozorišnim daskama. Vidite, umirem pred vama, ali tu čaroliju mogu da izvedem samo jednom.

Neko:
-    Za razliku od nas dvojice Molijer je bio fasciniran pozorištem. Za njega je to bila suština ovozemaljskog života.

Pajaco:
-    Kao veoma mlad, on postaje član jedne putujuće pozorišne trupe. Njegovo putešestvije francuskim selima i gradovima trajaće godinama. Na tom dugom i neprekidnom putovanju on će upoznati različite sredine i ljude. To njegovo životno iskustvo predstavljaće ogromnu polaznu građu za buduća dramska ostvarenja. Ali pre toga je trebalo da se Molijer vrati u Pariz, u centar svih dešavanja, pa tako i pozorišnih. Godine lutanja su bile završene. Molijera su čekale godine svekolikog uspeha.

Neko:
-    On počinje godinu dana kasnije sa predstavom „Smešne precioze“.
(....)

Нема коментара:

Постави коментар