Ponovo

Ponovo dođe subota, i Neko i ZI Webman se ponovo susretnu u rano februarsko jutro, i pokušavaju jedan drugom nešto da kažu, saopšte... Čak, moglo bi se reći - impresioniraju jedan drugog.
- Zaokružimo... - lenjo izgovara Webman.
- Šta? - radoznao je Neko.
Ne može da sačeka da Webman završi rečenicu.
- Zaokružimo... - ponavlja Webman bez namere da saopšti šta treba zaokružiti.
I Neko naslućuje da je uvučen u zamku, i nije više radoznao da sazna šta bi to trebalo zaokružiti.
- Upravo zaokružujem, postavljam granice... Sledim tvoj tok misli, nadograđujem ih, i, naravno, odustajem da...
- Šta? - sada Webman ponavlja pitanje Nekog sa početka njihovog razgovora.
Naravno da odgovora nema, niti ga može biti, niti bi on nečemu služio, imao svoju upotrebnu vrednost.
Tako protiču februarska subotnja jutra ZI Webmana i Nekog. Upravo tako, a ne na neki drugačiji, smisleniji, način.

(72.)